Pi­še: Vla­dan Šće­pa­no­vić


Nik­šić, je­dan od bit­nih fak­to­ra ju­go­slo­ven­ske pri­vre­de, spor­ta i kul­tu­re, ma­li grad u naj­ve­ćoj op­šti­ni, ime­na ko­je smo s po­no­som iz­go­va­ra­li, ne­is­cr­pan iz­vor ospo­so­blje­ne rad­ne sna­ge, struč­nih ka­dro­va u svim obla­sti­ma i, na­rav­no, sport­skih ta­le­na­ta i šam­pi­o­na. Su­vi­šno je i go­vo­ri­ti o emo­tiv­nom stva­ra­la­štvu nik­šić­kih pje­sni­ka, sli­ka­ra, va­ja­ra i mu­zi­ča­ra, a on­da je jed­nog da­na do­šla ban­da la­žnih pa­tri­o­ta na usa­vr­ša­va­nje pljač­ka­ških stu­di­ja, dok­to­ri­ra­li u obla­sti ,,lo­po­vluk i iz­da­ja’’ i ta­ko uni­šti­li sve li­je­po što je po­sto­ja­lo u Nik­šiću i u Nik­ši­ća­ni­ma. Sve ono do­bro po če­mu pam­ti­mo svoj grad za­vr­ši­lo se do­la­skom ovog re­ži­ma, a sve lo­še je po­če­lo s njim. Da­nas je Nik­šić na iz­di­sa­ju.
Sto­je­ći po­kraj ”Ja­stre­ba”, re­mek-dje­la ču­ve­nog ar­hi­tek­te dr Vu­kaj­lo­vi­ća, sa Tre­bje­se gle­dam svoj grad. Ba­ta Slo­bo je odav­no oti­šao i od­nio sa so­bom vi­zi­ju ot­me­nog nik­šić­kog in­te­lek­tu­al­ca, a nje­gov m otel ostao da sje­ća na naj­sreć­ni­je da­ne na­šeg gra­da. Gra­da ko­ji je ne­kad bio in­spi­ra­ci­ja stva­ra­la­štva kao osno­ve ljud­skog po­sto­ja­nja. Sa­da je Nik­šić pust i tu­žan. Pust, jer ne­ma vi­še ri­je­ke lju­di da se s pje­smom i osmi­je­hom sli­va u fa­bri­ke ili na grad­ske sta­di­o­ne. Naj­ljep­še ju­go­­slo­ven­sko kor­zo sa­da je be­ton­ska plo­ča pre­tvo­re­na u ka­fan­sku ko­lo­ni­ju, bez mi­ri­sa li­pa ko­je su hi­lja­de Nik­ši­ća­na pod­sje­ća­le na naj­ljep­še da­ne mla­do­sti i ži­vo­ta. Tu­žan, jer je to­li­ko če­sti­tih i ple­me­ni­tih lju­di za­u­vi­jek oti­šlo, a to­li­ko mla­do­sti iz­gu­blje­no, da nas je če­sto strah da za­pje­va­mo. Ljud­ska sre­ća iz­u­mi­re, emo­ci­je i kre­a­tiv­nost i onih naj­ot­me­ni­jih po­je­li su ska­kav­ci ko­ji su do­šli s de­ve­de­se­ti­ma i ta­ko su se na­mno­ži­li da je lak­še od­se­li­ti ne­go se opo­ra­vi­ti od šte­te ko­ju su na­pra­vi­li, ali ka­ko osta­vi­ti Nik­šić. Ko­me osta­vi­ti svoj vo­lje­ni grad i sve ono što iza­zi­va ra­dost i tu­gu ži­vo­ta jed­nog obič­nog čo­vje­ka ko­ji se ne­kad s po­no­som zvao Nik­ši­ća­nin?
Ho­će­mo li sve osta­vi­ti i pre­pu­sti­ti oni­ma ko­ji je­dva če­ka­ju da ugu­še ono ma­lo du­ha ko­ji ži­vi ne­gdje u por­tu­ni­ma gra­da, skri­ven u stra­hu od ne­pi­sme­nih kri­mi­na­la­ca, ba­ha­tih žan­da­ra i nji­ho­vih bez­du­šnih men­to­ra, ko­ji se­be na­zi­va­ju po­li­ti­ča­ri­ma? Ka­ko se po­vu­ći pred oni­ma ko­ji su svo­jom vla­da­vi­nom sto­ti­ne mla­dih po­sla­li u za­bo­rav, a one ko­ji su osta­li ko­ri­ste kao po­tro­šnu ro­bu u iz­bor­nim kra­đa­ma? Sve to pod upra­vom i na­red­ba­ma biv­ših Nik­ši­ća­na, ko­ji vo­de u pro­past ovu ta­ko li­je­pu, a ne­sreć­nu ze­mlju. Ov­dje na­rod slu­ži sa­mo da se od nje­ga na­pla­ću­ju po­re­zi, ka­zne, tak­se i ra­ču­ni, pro­že­ti mi­li­on­skim pljač­ka­ma. Na­rod vi­še i ne po­sto­ji kao te­melj jed­ne dr­ža­ve već sa­mo kao po­tro­šno sred­stvo me­ga­lo­man­ske vla­sti i nji­ho­vih naj­bli­žih. Ipak, osta­će da se pam­ti da smo se di­je­li­li na one ko­ji su pru­ža­li ot­por i na one ko­ji su ću­ta­li.
Vra­ti­mo se te­mi - Nik­šić. Po­jed­no­sta­vi­mo stva­ri obič­nim na­rod­nim reč­ni­kom i za tre­nu­tak skraj­ni­mo emo­ci­je. Po­slu­ži­mo se sta­ti­sti­kom ko­ja ne tre­ba da bu­de su­vi­še pre­ci­zna da bi­smo shva­ti­li ka­ko gu­bi­mo svoj grad. Ne­kad je ov­dje ra­dio vod po­li­ci­je, ali vam ni­ko ni­je mo­gao ukra­sti ni bi­cikl, a da ne bu­de uhva­ćen, a ukra­de­no vra­će­no. Od do­la­ska ovih što se po­zi­va­ju na de­mo­kra­ti­ju, oko nas je ba­ta­ljon ra­zno­ra­znih žan­dar­skih slu­žbe­ni­ka, ko­ji go­di­na­ma do­vo­de svoj na­rod u red i ba­ti­na­ma, ako tre­ba, ali za­to su lo­po­vi po­sta­li ugled­ni bi­zni­sme­ni i bo­ga­ta­ši, ko­ji još uvi­jek ne zna­ju azbu­ku, iako su po­ku­po­va­li nik­šić­ke fa­bri­ke i stva­ra­ju pro­fit ko­ji di­je­le s vla­šću. Ne­kad su se lju­di za­po­šlja­va­li da svo­jim pre­ga­la­štvom, osim što će uljep­ša­ti i olak­ša­ti ži­vot svo­je po­ro­di­ce, pru­že Nik­ši­ću umi­je­će, zna­nje i da­ju do­pri­nos raz­vo­ju gra­da. Da­nas se pro­da­ju za rad­no mje­sto, pro­da­ju i se­be i po­ro­di­cu, da bi odr­ža­li na vla­sti iste one ko­ji ih ku­pu­ju za bi­jed­nu pla­tu s ko­jom ne mo­že ži­vje­ti ta, sa­da već po­ni­že­na po­ro­di­ca. Ne­kad je spor­ti­sta bio po­jam i sim­bol po­bjed­nič­kog du­ha. Sta­di­o­ni su kli­ca­li svo­jim ple­me­ni­tim ju­na­ci­ma na pu­tu ka ti­tu­la­ma, is­pre­da­le se pri­če ko­je su bu­di­le dje­čač­ke sno­ve i tje­ra­le mla­de da tre­ni­ra­ju sva­ko­ga da­na, od ko­jih su mno­gi pro­sla­vi­li ime Nik­ši­ća. Naža­lost, dok su pu­ni­li dže­po­ve svo­jim si­no­vi­ma, nik­šić­ke gla­vo­nje su sto­ti­ne sport­skih ta­le­na­ta po­sla­li u aut, ne osta­vlja­ju­ći im ni šan­su za ne­ki gol ži­vo­ta, ko­ji bi pro­sla­vio njih i ci­je­li grad. Ne­kad je kul­tur­ni po­sle­nik i umjet­nik opi­si­vao svoj Nik­šić s lju­ba­vlju i emo­ci­ja­ma ko­je iza­zi­va­ju i osmi­jeh i sje­tu. To su bi­la dje­la ko­ja će za­u­vi­jek osta­vi­ti trag jed­nog vre­me­na, ovog pre­div­nog gra­da, ali si­gur­no ne vre­me­na od kad su do­šli ovi bez­o­sje­ćaj­ni drip­ci, ko­ji su uspje­li da od umjet­ni­ka na­pra­ve pol­tro­ne, a nji­ho­vo bez­vri­jed­no stva­ra­la­štvo ko­je je fo­ku­si­ra­no na la­žni pa­tri­o­ti­zam i ve­li­ča­nje vla­sti, na­gra­đu­ju nov­cem, po­lo­ža­ji­ma i pla­ke­ta­ma.
Dok smo mi sa­nja­li nik­šić­ke sno­ve o uspje­hu i lju­ba­vi, igra­ju­ći se svo­jim osje­ća­nji­ma i ubi­je­đe­ni da će­mo sve po­no­sno di­je­li­ti sa svo­jim gra­dom, oni su pljač­ka­li fa­bri­ke, ho­te­le, sport­ske klu­bo­ve, pri­rod­ne re­sur­se i či­tav na­rod. Bez ima­lo pa­te­ti­ke, ali ko bi mo­gao po­mi­sli­ti da će ime Nik­šić pod­sje­ća­ti na kri­mi­nal, ubi­stva, sa­mo­u­bi­stva i ne­sre­ću? Ko bi mo­gao po­mi­sli­ti da će nik­šić­ka mla­dež umi­ra­ti od dro­ge po pr­lja­vim ula­zi­ma zgra­da, a da će pro­sjek sta­ro­sti na gro­blji­ma ko­ja po­sta­ju ne­pre­gled­na bi­ti tri­de­set i pet go­di­na? Kri­vi smo, pu­sti­li smo ih pre­vi­še i pre­du­go, a be­za­ko­nje ko­je su do­ni­je­li sa so­bom od­ni­je­lo je mir nor­mal­nih po­ro­di­ca ko­je su pla­ti­le že­sto­ki ceh, ne zna­ju­ći ni ko­me, ni za­što. Iza njih osta­la je pu­stoš osli­ka­na u po­sje­će­nim i iz­lo­vlje­nim šu­ma­ma, za­ga­đe­nim vo­da­ma i smra­dom ne­čo­vje­štva ko­ji se ši­ri Nik­ši­ćem i Cr­nom Go­rom. Ne že­lim ta­kav Nik­šić da osta­vim svo­joj dje­ci. Ne že­li­te ni vi, ubi­je­đen sam u to, bar ne vi ko­ji ima­te hra­bro­sti da uda­ra­te u zid sve do­kle ga ne sru­ši­te. Tre­ba da zna­ju umi­šlje­ne bi­tan­ge i svi oni ko­ji ih vjer­no pra­te zbog svo­jih ne­le­gal­nih in­te­re­sa, da va­šar ko­ji su na­pra­vi­li u Nik­ši­ću, iz ko­ga tre­šti bu­ka i šen­luk po­sli­je po­kra­de­nih iz­bo­ra, mo­ra­ju da pa­ku­ju po­la­ko, jer je na­ru­šen mir i ži­vih i mr­tvih. Mo­ra do­ći vri­je­me kad će hra­bri Nik­šić na po­men ime­na Mi­lo, opet da se sje­ća pla­ho­vi­tog ju­na­ka s pla­me­nom u oči­ma, a ne ono­ga što ni­je vri­je­dan ni po­me­na ko­ji je iz­dao i pro­dao svoj grad, jer šta je bri­tva na­spram ju­nač­ke sa­blje. Šta su oni, ne­sret­ni­ci, i nji­hov ci­nič­ki pod­smi­jeh, na­spram vječ­nog Lju­bo­vog osmi­je­ha? Šta su oni u slav­noj isto­ri­ji ovo­ga gra­da, osim nje­na bi­jed­na i sram­na stra­ni­ca!? Ži­vio ti me­ni, gra­de moj…